Title

1914. ГОДИНА У ХЕРЦЕГОВИНИ

1914 in Herzegovina

Description

    • Дошла је 1914. година и Сарајевски атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Видовдан 28. јуна 1914. био је крвав, све српско је дошло под удар разгоропађеног окупатора. Посебно је било тешко у пограничним подручјима. Нагло су стизали позиви у аустријску војску, а Петар(Сима)Мастиловић - Пеко је тада навршавао 19 година. Није ни помислио да се одазове окупатору, прешао је црногорску границу и придружио се Херцеговцима који су у Црној Гори већ имали своје организоване војне јединице. Пеко је био је пресрећан када је добио прву пушку са којом је кренуо у борбу против Аустријанаца. Понашао се као већ обучен војник, храбар и неустрашив. Ватрено крштење је имао у борби на Гату, у јесен 1914. године када су црногорске и херцеговачке јединице побиједиле Аустријанце, иако су окупатори били много бројнији и далеко боље наоружани. Пеко, нестрпљив и млад, није се много заклањао од непријатељских метака, па је у тој бици на Гату (брдо на крају Гатачког поља близу границе са Црном Гором) био рањен у плеће, трпио је болове али пушку није испуштао из руке. Услед навале аустријских јединица, херцеговачка војска заједно са нешто мало преостале црногорске (претежно примораца) повлачила се преко Црне Горе према Скадру, са тежњом Срба Херцеговаца да се споје са српском војском која се већ била повукла из Србије. Црна Гора је брзо капитулирала, па је већина њене војске напустила положаје и вратила се својим кућама. Херцеговци нијесу могли нити хтјели назад, знало се шта их чека од Аустријанаца, па су се на живот и смрт пробијали према албанској граници и Скадру. Херцеговци су масовно 1914. године као српски добровољци кренули у борбу против поробљивача, остављајући кости по Албанији, на Виду, свим дијеловима Солунског фронта, у нади да ће добити своју државу. Мост на ријеци Бојани на Скадру, херцеговачки добровољци прелазили су са одшрафљеним бомбама јуришајући у смрт како би доспјели до јединица из Србије, које су се тих дана повлачиле у правцу Албаније. Анто, добровољац из Невесиња, разшрафио двије бомбе и иде кроз аустријску војску без страха. Херцеговци иду на јуриш и прелазе Скадар како би пристигли српску војску на Бушатима. Пут преко Албаније био је страшан - глад, голотиња и босотиња, али велика жеља за слободом није им дала да клону у тим страшним искушењима. Пеко са незараслом раном, бос и гладан, ишао је са пушком и бомбама без застоја са својим саборцима добровољцима. Херцеговачки добровољци кретали су се заједно са српским војницима кроз Албанију, пробијајући се са великим напором. Српски војници који су били изнемогли након дугог пута и борби у Србији, једва су прелазили преко албанских врлети. Пролазећи кроз Албанију убијани су и пљачкани иако је Есад Паша дао дозволу за пролаз, али је био немоћан да учини ишта више. Велики број војника је умирао на путу од колере и изнемоглости, нико их није сахрањивао у Драчу, Валони и другим мјестима. Пеко је понекад знао да се сјети страшних догађаја током преласка Албаније, а посебно му је остала у очима слика младог српског војника који је мртав лежао испод процвјетале наранџе. Млад, лијеп, дјечачког лика као да сања о свом завичају и слободи коју није досањао. Тужно се сјећао ''Лазарета'' и острва Вида, Плаве гробнице, када су у таласима мора сахрањивани многобројни лешеви српских војника. Стигла је француска помоћ бродовима у Грчку. Изнемогли српски војници су нахрањени, обувени и обучени. За многе је то било касно, умирали су највише од тифуса. Морска гробница Видо сваки дан је пуњена лешевима. Преживјели војници су сањали о својој остављеној земљи Србији, о својим најближим који су остали тамо на милост и немилост крвожедним освајачима Аустроугарске царевине. Болесне, а посебно рањене војнике међу којима је био и Пеко слали су у Француску на лијечење и опоравак. Пеко је распоређен у Марсељ, луку на Средоземном мору. Ту је први пут осјетио тековине цивилизације и богатство француског народа који је примио српске војнике као истинске пријатеље. Пеко се као млад доста брзо опоравио и почео по први пут у животу да користи благодети бољег живота. Ту је почео да унапређује писменост јер му је било веома тешко што није могао довољно добро и лако да чита. Успјео је да за пар мјесеци савлада писмо, а почео је да са великом лакоћом говори доста француских ријечи и да се укључује у разговор на том језику. Да је имао икакву школу могао је да се школује у Француској, што су учинили многи српски војници, али без школске основе то је било немогуће. За тим је жалио цијелог живота, говорећи ''само да сам имао основну школу, све би било другачије.'' Знао је увијек да каже: ''Све сам у животу могао новцем купити, само знање нијесам.'' Након времена проведеног на опоравку у Француској, вратио се по распореду у Грчку, у своју српску војску која се припремала за нове битке на Солунском фронту. Распоређен је у Седми пјешадијски пук са којим је као војник јуришао према Србији приликом пробоја Солунског фронта и даљих борби за ослобођење. Причао је о тешким борбама на Кајмакчалану, Кожуху, Ђевђелији и другим мјестима куда се кретао његов пук. Када је српска војска 14. септембра 1918. године пошла у зору са 580 топова у пробој Солунског фронта, за 45 дана ушли су у ослобођени Београд. Тада је њемачки кајзер Виљем написао аустроугарском цару Фердинанду сљедеће ријечи: ''Рат је ријешило 60 000 Срба. Срамота!'' Храбри српски ратници су уз помоћ савезника побиједили моћну аустроугарску монархију што су сматрали својом дужношћу према отаџбини. Вратили су се својим кућама, на пуста огњишта и започели велику борбу за опстанак у новој држави. По завршетку рата 1918. године Седми пјешадијски пук се стационирао у Новом Саду, одакле је Пеко отпуштен из војске. У ''Објави о отпусту'' из војске по наређењу Министра војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца стоји да је Петар Мастиловић отпуштен као добровољац који је учествовао у борбама на Солунском фронту, да је био доброг владања и да није кажњаван. Од војно-државних ствари носи са собом: један пар веша, шајкачу и један пар цокула. Има право на бесплатну возну карту возом до своје куће. Објаву је за митраљеско одјељење Првог батаљона Седмог пјешадијског пука ''Краљ Петар Први'', број 1973 од 28. новембра 1919. године потписао командир капетан друге класе Мил. Д. Јовановић. У војној књижици, поред личног описа који гласи : висок, лице дуго, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, браду брије, особни знаци - нема, стоји да је пет година служио као добровољац од 1914. до 1918. године у Српској војсци у Првом свјетском рату. Наведено је да говори српски и француски језик и да је за храброст одликован медаљом Обилића. Од Министарства војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца добио је Споменицу за рат Ослобођења и Уједињења 1914-1918 и сва права која му по том основу припадају. Ова Споменица се уобичајено најчешће звала Албанска споменица. Министарство војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца - Ђенералштабно одељење, Добровољачка секција издала му је Добровољачко увјерење којим је уписан у Књигу Добровољаца са стицањем права која из тога произилазе.

People

Properties

Time

  • Date:

    • 1918-11-11
    • 1914-06-28
  • Temporal:

    • 2014-11-27 14:10:38 UTC
  • Place/Time:

    • Balkans

Provenance

  • Source:

    • User contributed content
  • Identifier:

    • 18563
  • Institution:

  • Provider:

  • Providing country:

  • First published in Europeana:

    • 2015-05-08
  • Last updated in Europeana:

    • 2016-07-27

Copyright

  • Rights:

    • http://creativecommons.org/publicdomain/zero/1.0/

References and relations

Location

  • Location:

    • Balkans
    • #43.274722,18.622221999999965
  • Place/Time:

    • Balkans
Longitude: "18.622223"
Latitude: "43.274723"

Find out more

View at Europeana 1914-1918 .

Can I use it?

Free Re-use
Entities
  • Subjects, resource types, genres and forms (Concepts)

  • Place names (Places)